Ko koga ovde vuče za nos?Prije par dana protesti zbog cijene pšenice – danas ministar otvara žetvu. Narod se pita: Da li nas neko pravi budalama?

Ko koga ovde vuče za nos?

Prije par dana protesti zbog cijene pšenice – danas ministar otvara žetvu. Narod se pita: Da li nas neko pravi budalama?

                                       

                                  

Semberija – plodna ravnica, srce domaće poljoprivrede. Prije samo nekoliko dana njeni poljoprivrednici izašli su na proteste, ogorčeni i razočarani: cijena pšenice nikad niža, troškovi nikad viši, a odgovora – niotkuda. Dok su traktori usporavali saobraćaj i ljudi dizali glas za goli opstanak, vlast je šutjela. Ili barem tako izgleda.

I onda – hladan tuš. Samo nekoliko dana kasnije, ministar poljoprivrede Savjetne Republike Srpske, Savo Minić, dolazi u Bijeljinu da svečano otvori – ni manje ni više – sezonu žetve pšenice. I to baš one pšenice zbog koje su ljudi protestovali.

Građani i poljoprivrednici s pravom se pitaju – ko ovde koga vuče za nos?

Realnost sela i iluzija politike

Za jednog seljaka žetva nije svečanost, to je borba. Borba sa vremenskim prilikama, gorivom od tri marke, dugovima i otkupnim cijenama koje često ne pokrivaju ni troškove. Kada ministar dolazi da "označi početak žetve", to izgleda kao simbolični čin, ali on šalje pogrešnu poruku – da je sve u redu. A ništa nije u redu.

Da li se tim potezom pokušava prikriti nezadovoljstvo? Ili, još gore, da li se poljoprivrednici pokušavaju prikazati kao oni koji "ne znaju šta hoće"? Jer juče traže pomoć, a danas ih se pozdravlja uz kamere i mikrofone?

Manipulacija ili slučajnost?

Teško je vjerovati da se sve ovo dešava slučajno. Tajming je previše precizan da bi bio slučajan. U narodu se priča da su protesti možda pokušaj da se narod "ispuca", a zatim da se sve vrati uobičajenom scenariju – ministar, kamere, nasmijana lica, obećanja, ali bez konkretnih rješenja.

Gdje je rješenje?

Poljoprivrednici ne traže spektakle, traže poštovanje svog rada. Oni ne protestuju iz hira, već jer su dovedeni na ivicu opstanka. Dok god se problemi rešavaju pred kamerama, a ne na terenu – biće nezadovoljstva, biće protesta, i biće pitanja bez odgovora.

Jer danas svi pitaju jedno: Ko koga ovde vuče za nos – narod vlast, ili vlast narod.?